Robert Dacešin: Kako sam „zaglavio“ na Kubi

Na Kubu je otišao 3. marta. Proveo je u toj zemlji 25 dana. Nije mogao ni da zamisli da će se njegov put pretvoriti u pravu avanturu.

„Nije bilo uopšte „korone“ kada sam došao na Kubu. Po dolasku je sve bilo fantastično. Grad je vrvio od ljudi. Provodio sam dane sa prijateljima šunjajući se šarenim i prašnjavim ulicama stare Havane, svaki put otkrivajući neke nove, jednako lijepe kutke. Obilazili smo pijacu. Probavali nekakvo čudno voće. Jeli churose, sa prelivom od čokolade. Čini mi se da niti jedan strani grad ne poznajem ovako dobro kao Havanu. Ali po povratku u smještaj dočekala nas je neprijatna vijest. Granice na Kubi se kroz koji dan zatvaraju i uskoro više niko neće moći ni ući, ali ni izaći iz zemlje“, priča Dacešin.

U međuvremenu su čuli da Vlada Srbije planira da pošalje čarter let za Moskvu i pokupi putnike iz Havane, ali nisu znali ni kada, ni kako.

„Pri samom izlasku sunca pozdravio sam se sa svojom kubanskom porodicom. Odlazimo na aerodrom. Tamo provodimo nekoliko sati, pokušavajući da promijenimo datum naše karte za taj dan kako bismo otišli letom za Moskvu. Prilično ljubazan Kubanac u bijeloj košulji i savršenom frizurom govori mi da je moguće zamijeniti kartu za danas, ali da je sistem „pao“ i da moramo da se vratimo za sat vremena“, priča Dacešin.

Tih sat vremena provode ležeći na travi ispred aerodroma posmatrajući kako neke ljude sa maskama odvode u karantin. Prvi put, kaže, vidi ljude sa maskama na Kubi.

„Prisjećam se svog putovanja u Černobil i sve ovo jezivo mnogo podsjeća na to. Iako još nismo dobili karte, u glavi već računam da danas idemo kući. Čovjek je rekao da ima karata… Ali, ako smo išta naučili po dolasku na Kubu, to je da uvijek ima jedno ali („pero“). Situacija na Kubi je dobra, ali… Hrana nije tako loša, ali…Cijene su zaista povoljne, ali…“, nastavlja Dacešin priču.

Tako je i bilo: karte su toga dana, za tih sat vremena, rasprodane. Sutradan ponovo odlaze na aerdorom. Pronio se glas da je čarter zaista poslan iz Srbije za Moskvu i da svi idu kući. U grupi koja treba da se vrati kući nalazi se 30 putnika. Dobijaju informaciju od ambasadora Srbije da i dalje moraju da čekaju, jer se i dalje ništa ne zna.

Uskoro stiže i prva osoba sa kartom. Jedno po jedno odlaze do šaltera po karte za ukrcavanje. Sve traje mnogo vremena, a ukrcavanje je pri samom kraju. Robert kaže da nije razumio šta se dešava. Njegovi prijatelji su dobili kartu, a njegov pasoš je jedini ostaje na stolu.

„Rekli su mi da ne mogu na taj let, jer imam pasoš BiH. Let je bio rezervisan samo za one sa pasošem Srbije. Onda su mi rekli da dođem za dva dana, pa će me poslati novim letom za Moskvu ako bude mjesta“, kaže Dacešin.

Uskoro saznaje i da je ETECSA, kompanija koja prodaje internet kartice, zatvorena i da više ne može da kupi ni internet. Poznanik iz Qatar Airwaysa mu piše da Turkish ima let iz Havane za Istanbul, pa za Sarajevo. Prisjeća se davnog poznanstva sa momkom koji radi u u Turkish Airlinesu.

Ponovo objašnjava šta mu se desilo. Piše da nema više niti jedan let. Da se na Kubi zatvaraju granice. Ni sam ne zna kako gotovo potpuni stranac može da mu pomogne, ali ponestaje mu i interneta i opcija. Uskoro od nepoznatog čovjeka dobija kartu za zadnji let sa Kube i za zadnji let za Sarajevo iz Istanbula.

„Na dan leta mnogo toga se još iskomplikovalo. Policija je zvala i rekla da će uskoro doći da pretraži kuću. Niti jedan taksi nije htio da me odveze na aerodrom, jer je svima bilo zabranjeno da voze strance. Svi restorani i mjesta za hranu bili su zatvoreni i već skoro 20 sati nisam ništa jeo. Ali, stigao sam na avion. Stigao sam nazad u Banju Luku i to zahvaljujući čovjeku kojeg nikada u životu nisam vidio“, ispričao je Dacešin.

• Piše: Goran Dakić / HEDONIST
• Tekst prvobitno objavljen u magazinu HEDONIST 01, 2020. godine